Историјат

Институт за шумарство у Београду има дугу традицију научноистраживачког, развојног и стручног рада у области шумарства, заштите и унапређења животне средине. Развој шумарске науке у Србији почиње отварањем Шумарског одсека Пољопривредно-шумарског факултета Универзитета у Београду 1918. године. Почетак рада Института за шумарство је 1929. година, када је у оквиру Министарста шума и руда Краљевине Југославије формиран Завод за истраживање у шумарству. Најранији корени институционалног организовања шумарских истраживања везују се за 1926. годину, када је у оквиру тадашњег Министарства за шумарство основан Институт за шумарска истраживања. Иако је тај рани облик организовања био кратког трајања, он представља важан почетак систематског приступа научном проучавању шума и шумарске привреде на овим просторима.

Након Другог светског рата, потреба за обновом и унапређењем шумарства довела је до поновног институционалног јачања научног рада у овој области.
Повереништво за шуме Србије је 25. августа 1945. године, у оквиру Одељења за унапређивање шумарства, формирало Одсек за шумарска научна истраживања. Задатак овог одсека био је руковођење научним истраживањима у шумарству, са циљем побољшања организације рада у шумарској привреди.
Већ исте године, у оквиру реорганизације Министарства за шумарство НР Србије, новоосновани Институт за шумарство добија задатак да обавља научна истраживања практичне намене из свих области шумарства и шумске привреде.

 Као почетак самосталног рада Института прихваћен је 1. мај 1946. године, када је Министарство шумарства НР Србије донело Уредбу о оснивању и организацији Института за научна истраживања у шумарству као посебне установе. Од тог датума Институт се развија као специјализована научноистраживачка организација, чији је рад усмерен на повезивање научних резултата са практичним потребама шумарства, заштите земљишта, рекултивације деградираних простора и унапређења животне средине.
Податак да је Институт основан 1946. године потврђује се и у прегледу шумарског сектора Србије у оквиру платформе China–CEEC Forestry.

Након Другог светског рата, у условима обнове земље и потребе за систематским развојем шумарства, Институт за шумарство поново почиње са радом са седиштем у Михаиловом конаку у Топчидеру. Поред зграде, Институту су припадале и две стакларе, мања површина земљишта у оквиру парка, као и део Милошевог конака. Овај простор представља прву важну тачку у послератном развоју установе и сведочи о почецима рада у којима су се научна амбиција, стручна одговорност и практичне потребе шумарства развијале у ограниченим, али значајним условима.

Како су се делатност и капацитети Института ширили, јавила се потреба за већим и функционалнијим простором. Институт је 1953. године пресељен у зграду Јеврејске црквене општине у улици Високог Стевана у Београду. Тај период обележио је даљи институционални развој, јачање стручних служби, проширење истраживачких програма и интензивније укључивање Института у решавање кључних питања шумарства, пошумљавања, заштите земљишта и унапређења шумских ресурса.

Посебно значајна прекретница у развоју установе била је изградња сопствене, наменски пројектоване зграде. Институт за шумарство је 26. марта 1965. године усељен у нову зграду у улици Кнеза Вишеслава 3, где се и данас налази. Средства за подизање зграде обезбеђена су делом из Републичког фонда за научни рад, делом из кредита, као и издвајањем дела зарада запослених. Та чињеница посебно сведочи о значају који је изградња сопственог научног простора имала за запослене и за даљи развој Института.

Усељење у зграду у Кнеза Вишеслава означило је улазак Института у зрелију фазу развоја. Обезбеђени су стабилнији услови за научноистраживачки рад, лабораторијске и теренске активности, стручне анализе, пројектовање, образовање кадрова и сарадњу са другим институцијама. Тиме је Институт добио просторни и организациони оквир који је омогућио да се његова делатност даље развија у складу са потребама шумарске науке и праксе.

Током деценија рада, Институт за шумарство дао је значајан допринос развоју шумарства у Србији. Његови истраживачи и стручњаци учествовали су у пошумљавању голети и еродираних терена, рекултивацији деградираних земљишта, унапређењу расадничке производње, заштити шумских екосистема, проучавању станишта, очувању генетичких ресурса и развоју метода за одрживо управљање шумама. Резултати рада Института примењивани су на бројним подручјима Србије, нарочито тамо где су природни услови, ерозиони процеси или деградација земљишта захтевали сложена стручна решења.

Развој Института није био само просторно и организационо питање, већ и процес сталног прилагођавања научним, друштвеним и еколошким изазовима. Од класичних шумарских истраживања, преко рекултивације и заштите земљишта, до савремених метода мониторинга, просторних анализа, заштите животне средине и примене нових технологија, Институт је задржао основну мисију: да научно знање претвара у применљива решења за очување и унапређење шумских ресурса.

Данас Институт за шумарство делује као савремена научноистраживачка и развојна установа, ослоњена на традицију дугу готово један век. Његов рад обухвата основна, примењена и развојна истраживања, стручне студије, пројекте, мониторинг шумских екосистема, заштиту земљишта, рекултивацију деградираних простора и примену савремених научних и технолошких приступа у шумарству и заштити животне средине.

Историјат Института за шумарство представља континуитет научне одговорности, стручног знања и посвећености очувању природних ресурса. Од првих облика организованих шумарских истраживања, преко послератне обнове рада у Топчидеру, до савременог Института у Кнеза Вишеслава, ова установа остаје један од важних носилаца развоја шумарске науке, струке и праксе у Србији

1946. — након Другог светског рата Институт за шумарство поново почиње са радом, са седиштем у Михаиловом конаку у Топчидеру.

1953. — Институт је пресељен у зграду Јеврејске црквене општине у улици Високог Стевана.

26. март 1965. — Институт се усељава у нову, наменски саграђену зграду у улици Кнеза Вишеслава 3, где се и данас налази.

1998–2004. — Институт је био у саставу ЈП „Србијашуме”.

Од 2004. године — Институт наставља рад као самостална научноистраживачка установа.

2012. — Институт је акредитован као истраживачко-развојни институт.